Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

U in­ter­vjuu na jed­noj te­le­vi­zi­ji, ovih da­na, Go­spo­dar je re­kao da ide u NA­TO, jer za­hva­lju­ju­ći toj udru­že­noj zlo­či­nač­koj or­ga­ni­za­ci­ji vla­da mir u Evro­pi već 67 go­di­na!? „O, maj ga­de!“ – re­kao bi na ovo Šo­jić, per­so­ni­fi­ka­ci­ja sa­vre­me­nih srp­skih i mi­lo­gor­skih po­li­ti­ča­ra.
Pod­sje­ti­mo Go­spo­da­ra da mi­ra u Evro­pi ni­je bi­lo tih 67 go­di­na. On bez­oč­no „za­bo­ra­vlja“ NA­TO bom­bar­do­va­nje Re­pu­bli­ke Srp­ske (Ope­ra­ci­je Na­mjer­na si­la - Ope­ra­tion De­li­be­ra­te For­ce i Mr­tvo oko - Ope­ra­tion Deadeye, 1995. i NA­TO bom­bar­do­va­nje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je (Ope­ra­ci­ja Sa­ve­znič­ka si­la - Ope­ra­tion Al­lied For­ce ili Ope­ra­ci­ja Ple­me­ni­ti na­ko­vanj - Ope­ra­tion No­ble An­vil) u Srbiji po­zna­to kao Milosrdni anđeo 1999. go­di­ne. NA­TO je iz­vr­šio agre­si­ju na Sr­be raz­boj­nič­ki, jer ni­je imao odo­bre­nje Savjeta bezbjednosti UN. Ako je NA­TO do­nio ika­kav mir u Evro­pi i svi­je­tu, on­da je to vječ­ni mir tro­go­di­šnjoj Mi­li­ci u Be­o­gra­du i dje­ci iz Mu­ri­ne.
Po Go­spo­da­ru u Evro­pi je vla­dao mir 67 go­di­na za­hva­lju­ju­ći NA­TO zlo­čin­ci­ma i on­da ka­da su nje­go­vi pro­jek­ti­li pa­da­li na Cr­nu Go­ru. Pr­va žr­tva NA­TO agre­si­je u tih 67 go­di­na NA­TO mi­ra bio je voj­nik Sa­ša Sto­jić u ka­sar­ni u Da­ni­lov­gra­du. Po­go­đe­ni su Obo­snik kod Her­ceg No­vog i Cr­ni Rt kod Ba­ra.
U Mu­ri­nu je, po pri­zna­nju Bi­la Klin­to­na fran­cu­skoj te­le­vi­zi­ji, po na­lo­gu mi­lo­gor­skog po­li­tič­kog vr­ha, po­go­đen most od ne­bit­nog voj­nog zna­ča­ja pri če­mu je NA­TO ubio šest ci­vi­la, od ko­jih tro­je dje­ce. Mi­ni­star po­li­ci­je iz­daj­nič­kog re­ži­ma Vuk Bo­ško­vić je ubje­đi­vao gra­đa­ne da se ne bo­je, jer NA­TO bom­bar­du­je sa­mo voj­ne ci­lje­ve u Cr­noj Go­ri.
Voj­ni­ke Cr­no­gor­ce u Voj­sci Ju­go­sla­vi­je, on je ra­ču­nao za le­gi­tim­ne me­te. Da li iko nor­ma­lan mo­že odo­bra­va­ti bom­bar­do­va­nje svo­jih su­gra­đa­na i bi­lo če­ga u svo­joj ze­mlji? U vri­je­me NA­TO agre­si­je po­seb­no je bio te­žak po­lo­žaj Dru­ge ar­mi­je VJ u Cr­noj Go­ri, za­to što je ni­je ugro­ža­vao sa­mo NA­TO iz va­zdu­ha, već i mi­lo­gor­ska po­li­ci­ja na ze­mlji. NA­TO je u Go­spo­da­re­voj po­li­ci­ji imao oru­ža­nu si­lu, oba­vje­štaj­nu i lo­gi­stič­ku po­dr­šku. Na Ce­ti­nju je pa­ra­voj­na gru­pa, uz pre­ćut­ni bla­go­slov mi­lo­gor­ske po­li­ci­je, čak po­ku­ša­la da na­pad­ne voj­sku oko Ce­ti­nja, ali su je pri­pad­ni­ci 63. pa­do­bran­ske bri­ga­de i voj­ne po­li­ci­je po­hap­si­li.
Te­ro­ri­stič­ku je­di­ni­cu OVK ko­ja je na Ko­sme­tu bi­la pred uni­šte­njem, mi­lo­gor­ska po­li­ci­ja je pro­pu­sti­la pre­ko cr­no­gor­ske gra­ni­ce da pobjegne pod oruž­jem u Al­ba­ni­ju. Ame­rič­ki bom­bar­der A-10 Tan­der­bolt je ga­đao pro­jek­ti­li­ma sa osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom ra­dar­ski po­lo­žaj na rtu Ar­za i ti­me to pod­ruč­je za­tro­vao za na­red­nih 4,5 mi­li­jar­di go­di­na. Od pre­ko dva­de­set lju­di ko­ji su uče­stvo­va­li u de­kon­ta­mi­na­ci­ji to­ga te­re­na, da­nas ni­ko ni­je živ. Ubio ih je NA­TO. O ka­kvih to on­da 67 go­di­na mi­ra u Evro­pi go­vo­ri Go­spo­dar i pre­ćut­ku­je ka­kav je fak­tor zla NA­TO u svi­je­tu? Re­ci­mo, sa­mo u Ira­ku je bi­lo 2.900.000 ci­vil­nih žr­ta­va od pr­ve NA­TO agre­si­je 2003. go­di­ne do da­nas.
Na­rod u Cr­noj Go­ri je bio pro­tiv NA­TO agre­si­je i pro­tiv je ula­ska u tu ma­ši­ne­ri­ju zla u ko­ju ho­će na si­lu da ga utje­ra uci­je­nje­ni Go­spo­dar da on ne bi bio utje­ran u Spuž, a ko­ja je za 67 go­di­na ubi­la oko 55 mi­li­o­na lju­di u svi­je­tu, ra­ču­na­ju­ći u NA­TO i voj­sku SAD, što je pet mi­li­o­na vi­še ne­go što je ukup­no bi­lo mr­tvih u Dru­gom svjet­skom ra­tu. NA­TO je no­vi Hi­tler!
Gra­đa­ni Cr­ne Go­re ko­ji su u Voj­sci Ju­go­sla­vi­je ča­sno bra­ni­li svo­ju slo­bo­du, kao i nji­ho­vi pre­ci sto­ti­na­ma go­di­na pri­je, upi­sa­li su se u slav­ne stra­ni­ce slo­bo­dar­ske tra­di­ci­je srp­skih vi­te­zo­va.
Go­spo­dar se upi­sao u naj­sram­ni­je stra­ni­ce iz­da­je. Ime Vu­ka Bran­ko­vi­ća se ne­će vi­še po­mi­nja­ti, već će se pro­kli­nja­ti ime Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za­na­vi­jek. Jer ta­kvog ve­le­i­zdaj­ni­ka maj­ka vi­še ne ra­đa!
(Autor je ne­ka­da­šnji g
e­ne­ral­ni kon­zul SRJ
u Ba­ri­ju)